Велики Борак је познато село из Карађорђевог устанка и налази се на
развођу речице Опарне и Барајевске Реке, а између села Лесковца,
Бождаревца и Шиљаковца. Куће су груписане дуж сеоских путева, па је
насеље више збијеног него разређеног типа. Оно се дели на Горњу Малу,
Доњу Малу, Трњачку Малу до Лесковца и на Старовлашку Малу у средини села.

По писаним подацима Велики Борак се први пут помиње 1723. године, а 1732. године помиње се сеоски „кнез“ Никола у Борку.
Године 1818. у Великом Борку је било 59 кућа а 1844. године 92 куће са 637 становника. Данас у њему има 27 родова са 249 кућа. Данас у селу има два гробља; једно је код Прокопа које служи за Горњу
Малу, а друго је у Златару у коме се укопавају умрли из Доње Мале.
Литија се носи на Други дан Духова, а „бденије“ (заветни дан) се држи на
Св. Јеремију у Порти. 

Историја

Реч „велики“ дописана је уз име Борак због великих
догађаја који су у селу одиграни за време Првог српског устанка.
У време Првог српског устанка, овај крај је дао више знаменитих личности
међу којима су најпознатији Кнез Сима Марковић
из Великог Борка и велики јунак Милисав Чамџија, који је остао запамћен
по томе што је први испред устаника ушао у београдску тврђаву
Калемегдан («Хај браћо Срби, крила соколова! К мени, к мени, ја сам на
ендеку. И Чамџија већ на топу седи»! На овај, Чамџијин знак, појачан је
притисак и читава Београдска варош била је освојена).
У Великом Борку је 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке
Србије. На Скупштини је установљен Правитељствујешћи совјет српски,
први орган извршне власти у Србији. За председника Совјета изабран је
прота Матеја А. Ненадовић,
а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. У Великом
Борку, за време Првог српског устанка радила је и прва пошта у Србији.
У време Другог светског рата, ово село је трпело четнички терор, због
подршке партизанима. 3. батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВУО,
чији је командант био Милорад Тодоровић "Ситничар", 18. децембра 1943.
је ухапсио већу групу мештана Великог Борка, Лесковца и Шиљаковца. Они
су у затворени у селу Велики Борак, где су малтретирани. Истог дана
десеторо је стрељано, док је више десетина осуђено на јавно батинање.
У Великом Борку се налази школа, истурено одељење Основне школе „Кнез
Сима Марковић“ из Барајева. Школа је 2013. године била у лошем стању.

Старине у селу 

На месту Бусијама, а у потесу Горњих Ливада, има прокоп дуг
стотину метара, широк око тридесет метара и дубог око 20 метара. Ту је
било неко старо гробље, а код њега је и данашње гробље. По народном
предању овај прокоп ископали су „римљански војници“, да би се спасли од
неке непријатељске војске, која их је ту опколила. Међутим, вероватније
је да су ту, у прокопу, вадили чист жути песак, него да је ту било
некакво утврђење, јер нема остатака од ископане земље и песка
У винограду Драгутина Миловановића нађена је римска камена
гробница, тј саркофаг, у којој су биле три људске лобање; гробница је
била без шара и натписа. Људи су је разбили и од ње правили брусеве.
Једно место у чесма у Трњачкој Мали зову се Црквенац и Старо Село.
Ту је нађена камена крстионица. М. Ђ. Милићевић забележио је предање, да
је у овом црквенцу био неки манастир Борак, по коме је село добло име.
У Међуричу, на ставама Суве Реке и Барајевске Реке, има страрих
„маџарских“ гробова, са каменим надгробним „белегама“ без натписа.
Неки стари пут је водио куда данас води главни пут. Поред њега, на Вису, био је турски хан.
6. Остаци неког старог насеља налазе се на месту Кућинама до
Бождаревца, а на Главици је била кула, по свој прилици стражарница поред
пута.
На месту данашњег Великог Борка било је средњовековно насеље Загреб. 

Природа

Село има добру изворску воду. Извори су: Косинац, Рибаковац, Водице,
Студенац, Брестовац, Кнежевац у Кључевима (назван по кнезу Сими
Марковићу), Точак, Плочник, Подрум, Црквенац у Трњачкој Мали, Стубљака,
Вучковац, Врбица, Шењ, Средњак, Дивостин, Петрова Вода и Грчковац. И
мимо многих извора ипак се народ више служи водом из бунара (ђермова),
јер су извори удаљени од кућа. Сеоске речице и потоци су: Бељаница,
Барајевска Река и Опарна; Црквенац и Рашинац утичу у Барајевску Реку, а
Чарапски Поток у Рашинац. Западно од села је поток Ђулковац, који тече
за Лесковац.
Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Загреб, Кућине,
Равнице, Ива, Дивостин, Средњак, Старо Село, Дуге Њиве, Гај, Дрењак,
Вис, Стариновац, Чукар, Црквенац, Бусија, Шењ, Кључеви, Луг, Провлаке,
Игралиште у Старом Селу и Порта. Сеоска шума је између Степојевца и
Шиљаковца. Камен се вади у Кућинама до Бождаревца.

Порекло становништва

Из Старог Села и Кућина населили су се на данашња места три стариначка рода: Косанићи (Стојковићи). Они данас имају њиве на најплоднијим местима у селу, Трифундан.

Јовичићи (једна кућа) су у селу још од времена „Маџара“. Њихов предак је
био у аустријској војсци,па су га звали „Јова Солдат“. Једна њихова
породица се одселила у Велико Црљене, једна у Гунцате, а једна
чиновничка породица је негде у Босни*, Петровдан.

По предању још за Турака наиђе неки калуђер на коњу и упита претка данашњих Јовичића за
пут. Он му покаже да ће га наћи у потоку Рашинцу. Тамо се калуђеру
заглиби коњ, па због тога прокуне овај род, да их у селу не буде више од
једне куће.

Швабићи (Тривуновићи), претка Тривуна вратила мајка из неке бежаније „у преку“, Ђурђиц.

Пре Карађорђевог устанка доселило се девет родова:

Чарапићи (Остојићи, Стојаковићи, Максимовићи и Стојићевићи). По
породичном предању била су три брата, чији је отац, Куч, дошао из Црне
Горе; брат Васа, који се одселио у Бели Поток код Београда, Остоја, од
кога су данашњи Остојићи и Стојак, од кога су данашњи Стојаковићи,
Ђурђиц.

Настићи су од Чарапића, Ђурђевдан.

Татарски, Капетановићи, Бесниковићи (Миловановићи и Ивановићи) не
знају за своју старину. вероватно су из села Бесника код Берана. Татар
(поштар) Сима служио је код Карађорђа, а његов син је био „капетан“ и
ишао на Маџаре 1848. године. Једна њихова породица се одселила у суседно
село Лесковац, Стевањдан.

Чамџије (Чамџићи, Милановићи и Иванковићи) не знају одакле су. Њихов
предак Милисав Чамџија био је Карађорђев топџија и, по породичном
предању, погинуо је у двобоју на брду Дедињу код Београда, а сахрањен је
на месту где му је била кућа код данашњег гробља код Једенка,
Аранђеловдан.

Марковићи (Кнежевићи и Богдановићи) су старином из Херцеговине; две
породице од овог рода одселиле су се у Београд. Од њих је био кнез Сима
Марковић, народни устаник Карађорђевог времена., Јовањдан.Марићи не знају одакле име је предак али знају да су од сестре Симе Марковића, Ђурђиц.

Мусићи (Миловановићи и Петровићи) су од Турчина Мусе. Казује се да су и
до данас задржали неке изванредне душевне и телесне особине, нарочито
округао и испупчен потиљак, Јовањдан.

Ћатићи (Лукићи и Димитријевићи), њихов предак је био „ћата“ (писар) код
кнеза Симе Марковића, али се не зна одакле је био, Јовањдан.

Пламенићи (Јелићи, Матејићи, Павловићи, Томићи, Јовичићи други и
Јанковићи). По предању дошле су две сестре, Прхута и Гуњавка, из Старог
Влаха, Прхута је довела два сина, од којих су Јелићи, Матејићи и
Павловићи а Гуњавка је имала једног сина, од кога су данас Томићи,
Јовичићи и Јанковићи. Јелићи имају одсељенике у Араповцу и Крагујевцу а
Јанковићи у Малој Моштаници, Ђурђиц.

На овим просторима су билиa запаженa и два Хајдучкa брата, Радојица и Милован, до којих cy после настали Радојичићи и Миловановићи, Јовањдан.

У првој половини прошлог века доселило се десет родова и то:

Васићи (Карићи или Павловићи) доселили су се из Босуте у Качеру, где су се презивали Клисуре, Никољдан.

Стекићи (Марковићи други и Давидовићи) не знају за своју старину, Ђурђевдан.

Владисављевићи су из Босуте, прво се населили у Цветовац, где су се
презивали Јексеровићи и Јовановићи, па отуда дошли овамо, 6 кућа слави
Мратиндан, а две куће славе женине славе Трифундан.

Нинковићи су из Старог Влаха, Стевањдан.

Марковићи и Настасићи су један род, доселили се однекуд из Старог Влаха, Ђурђиц.

Росићи (Крстићи и Илићи) су из Брђана код Чачка. Једна њихова породица се одселила у Београд а једна у Краљево, Ђурђиц.

Алексићи (Тодоровићи) су из Озрена код Горњег Милановца, Стевањдан.

Гоџићи (Николићи) су Старовлашани; једна њихова породица одселила се за Београд а једна у Крагујевац, Ђурђиц.

Поповићи, прадед био поп по коме се презивају, Стевањдан.

Бугарски (Петровићи) су из Бугарске; од њих има једна кућа у Београду, Никољдан.

У другој половини прошлога века доселила су се четири рода:

Николићи су из Жупање у Срему (Славонији, оп. Милодан), Ваведење.

Петровићи су из Војке у Срему, Петровдан.

Милановићи, дед Циганин ушао у род Чамџића, примио њихову славу и посрбио се, Аранђеловдан.

Живановићи су из Лисовића у Космају; мајка се преудала у Крстиће, довела сина, који је примио славу Крстића.

Поповић други, је новији досељеник из Вранића, дошао жени у кућу, Никољдан.

ФК Белики Борак

Прва утакмица Борка је одиграна са Арнајевцима у Масинским ливадама
на граници Арнајева и Великог Борка. Повремене утакмице Борчана,
претежно су игране на празник у центру села где се данас налази Дом
културе Кнез Сима Марковић. Некада Минина њива, експропријацијом и
уређењем је постала 1948. године прописно игралиште, а данас је то
захваљујући пре свега добровољним радом и улагањем мештана и државе
постала леп Спортско-рекреативни центар са уређеним фудбалским
игралиштем, пословно спортском зградом и осветљеним тереном за мале
спортове. У згради основне школе 12. јуна 1976. године донешена је
одлука о оснивању фудбалског клуба под именом Фк Белики Борак. Клуб је
стекао статус правног лица. Први званични председник је постао Војислав
Иванковић, тада шеф месне канцеларије. Исте године 29. августа у
Арнајеву, одиграна је прва званична утакмица у оквиру треће београдске
лиге са Фк Борац из Арнајева. Пред више од 1.000 гледалаца Борчани су
победили са 3:1. Тренер је тада био Живомир Нинковић Нине, а капитен
Драгослав Јовичић Уча. Све до 2001-те, од 1977. године клуб се такмичи у
Општинској лиги Барајева када надмоћно осваја прво место и игра 5
година у Другој београдској лиги. Данас је поново члан општинске лиге.
Иначе фудбалери Великог Борка су освојили прво место у Купу општине
Барајево 1966 и 1978. године као и у Купу ослобођења Барајева 1978.
године. Дневни лист Спорт 20. априла под насловом "чудо на Вождовцу" као
главну вест београдске рубрике оглашава победу Борчана од 1:0 над
српсколигашем Фк Вождовац у четвртфиналу Купа Београда.
Основне боје дресова клуба су црвена и бела. Први дресови су обучени
средином јуна 1942. године а урађени су од белог ланеног платна са
црвеном попречном штрафтом на грудима. Данас је клупска боја црвено бела
истоветна са бојом енглеског Арсенала што одговара надимку клуба
"Топџије“. Амблем клуба је у облику стилизованог знака Града Београда, у
коме се налази застава Србије и трешњев топ са називом клуба. Поред
одигравања такмичарских утакмица клуб реализује спортски део програма
манифестације некад Омладинске свечаности, сада Дани кнеза Симе Марковић
која непрекидно траје од 1973. године. Клуб има добре односе са многим
клубовима, а посебно са Фк Синђелић и Фк Сремчица. Некада је сарађивао
са Фк Козара из Беча клубом наших радника привремено запослених у
иностранству као и са Фк Јардан из Републике српске. Више квалитетних
играча-мештана је изградило богату спортску каријеру. Вредно је
напоменути да је Радојко Гојко Петровић био најквалитетнији голгетер
Посавине и Космаја 50-их година, а да су Радивоје Давидовић, Живомир
Нинковић, Драгојло Радојичић и Миломир Божић играли за друголигашке и
српсколигашке екипе као што су: Фк Иванград, Фк Железник, Фк Рад, Фк
Леотар (РС - БиХ) и ФК Јањина (Грчка).